moja komšinica je totalni frik, tipa klopa samo salate/i uvek priča kako ima višak kilograma, što veze sa mozgom nema, toatlno je skeleton/, ponekad brljne u neko drugo jelo, ali tada kada pojede tipa 3 kiflice/2puta godišnje/ ima grižu savest što je jela nezdravo tj ima potrebu da priča o tome, naglašava, kao da je neka epohalna katasstrofa..
nikada nisam bila ljubitelj tih veštačkih supa konkretno, čak i kada sam bila dete, pa ono -doca kaže kevi nešto tipa-dete je pokupilo stomačni virus, supa iz kesice, štapići, pirinčana vodica, itd..
danas, nemam više problem sa kevom/a ni virusima /, ako odem na ručak kod nje, klopa za mene je ono što volim, za brata i snaju isto šta oni vole, za drugog brata takođe..sva sreća pa navraćamo 1 nedeljno u proseku na klopu i svi smo različiti, tj nikome od nas majka nije usadila sve ono na šta nas je od rođenja projektovala, od ponašanja do načina ishrane..
kako vi šikanirate soptvenu decu? ili im ugađate?
da li ste ubeđenja da će deca da ponesu iz kuće ono što ste im pravili, pa da im to bude osnovni meni, gde god i kad god?
moja keva niti je anoreksična, niti bulimična, sasvim jedna uravnotežena žena na svim frontovima /jedan muž, troje dece, stalni posao u struci/, ali onda gledam komšinicu, čije dete trenira, sportista, pubertetlija-a ona ga hrani lišćem..
zatim gledam tetku, koja je u tripu da je zdravo to da joj je dete okruglo i nabreklo, gde je kraj roditeljskim projekcijama, a gde početak?