Posedovanje uma i sposobnost misljenja predstavlja veliku prednost covekovu u odnosu na sva druga ziva bica. To najvece dostignuce inteligibilne slobode transcendentne volje, a koji zovemo UM, kod coveka je, medjutim, izlozeno jednoj neverovatnoj besmislici i gluposti koja se usled svoje opste rasirenosti i ne primecuje.
Covek dakle razmislja. Medjutim, ako malo izblize pogledamo u čemu se sastoji razmisljanje vecine ljudi, videcemo da je glavni sadrzaj njihovih misli, ne pitanja sustine sveta i zivota, ne pitanja u kojima je predmet čovek sam, njegova neposredna svest, vec je glavni sadrzaj onih koji uopste razsmisljaju pitanje koje glasi „Sta drugi ljudi misle o meni“. Ovo je opste rasirena manija, balast koji je zauzeo mesto u covekovom umu i koji crpi njegov mir i energiju. Ako isto pitanje sada izblize pogledamo objektivno videcemo sav njegov apsurd. A kao i u svemu ostalom, aspurdnost necega moze postati jasna ako je uzdignemo do ekstrema, a za to nema boljeg primera od ovog koga je izneo Sopenhauer:

Sledeće mesto, pozajmljeno iz Tajmsa od 31. marta 1846, iz podrobnog izveštaja o upravo izvršenom pogubljenju Tomasa Viksa, pomoćnika koji je iz osvete ubio svog majstora: »Na dan koji je određen za pogubljenje, rano ujutro, k njemu je došao poštovani zatvorski sveštenik. Samo Viks, mada se ponašao mirno, nije obraćao pažnju na njegove prekore: naprotiv, jedino što mu je na srcu ležalo bilo je to da mu uspe da pokaže što veću hrabrost pred svedocima svog sramnog kraja. — A to mu je upravo uspelo. U dvorištu, preko kojeg je morao da prođe prema vešalima postavljenim uz sam zatvor, on je rekao: »Pa dobro, kako reče doktor Dod, uskoro ću saznati veliku tajnu!« Mada vezanih ruku, on se bez i najmanje strane pomoći uspeo lestvicama do gubilišta; stojeći na njemu, poklonio se desno i levo publici, dobivši pri tome odgovor i nagradu gromoglasnim uzvikom odobravanja sakupljene gomile, itd“

Ovo je izvanredan egzemplar častoljublja: čovek, imajući pred sobom smrt u njenom najužasnijem vidu, pored večnosti koja se otvara za njom, nema nikakvu drugu brigu osim o utisku koji treba da načini na sakupljenu gomilu besposličara, i o mišljenju koje će ostaviti o sebi u njihovim glavama!
Sopenhauer Parerga i paralipomena 1
Pogledajmo ovu situaciju.
Neko ko napusta ovaj svet, ko se suocava sa smrcu i sa svim onim nepoznatim sto ona donosi i koja je u odnosu na njegov zivot nesto kao vecnost u odnosu na tren. Taj covek jedino sto misli jeste kakav ce utisak ostaviti u glavama sakupljenih besposlicara ???!!!

Kada se ovako iznese ekstrem on postaje jasan i mozemo to primeniti na sopstveni zivot i shvatiti da je jedini nacin da se oslobodimo te gluposti jasna svest o istoj i njeno objektivno i razumno sagledavanje, a na taj nacin mozemo zakljuciti sledece:

1) Većina mišljenja koja caruju u glavama ljudi obično biva savršeno lažna, izopačena, pogrešna i apsurdna, i stoga sama po sebi ne zasluzuju nikakvu pažnju.

2) Mišljenje drugih, u većini stvari i slučajeva, može da ima veoma mali realan uticaj na nas.

3) Misljenje onog ko o nama misli uglavnom postaje veoma neprijatno, tako da bi se skoro svako smrtno uvredio kada bi čuo šta se o njemu govori i u kakvom tonu.

4) Cak i sama čast ima za nas samo posredan, a ne neposredan značaj.

Verujem da je vecina vas koji ovo citaju bila zarobljena tom neverovatnom manijom i opterecena tim nepotrebnim jarmom u koji je upregnut nas duh. Dobra stvar je sto se takve gluposti mozemo lako osloboditi. Potrebno je malo vezbe, tacno, ali dovoljno je prepoznati misao koja je dosla iz te oblasti sujete a koja po pravilu glasi „Sta li ce drugi misliti o meni“. I da se ta misao kao apsurd odbaci.

A kao pomoc tome moze posluziti ova slika Hijeronimusa Bosa.
Ime: 1770051a_ar_zpsff4084f3.jpg Pregleda: 4 Veličina: 53,9 KB

Hristos je nasa neposredna svest. Ova lica su izrazi „misljenja“ drugih ljudi. Kao sto Isus prezire ove face tako i mi moramo prezreti misljenja drugih o nama.

Nikom se ne tice sta neko misli o njemu u svojoj tupoj glavi. Neposrednost ima prednost a o tudjem misljenju trebamo voditi racuna samo u onoj meri u kojem ono moze uticati na nase neposredno bice… sve ostalo je smesno.