Strogo kontrolisan ludak je, koliko sam shvatio, po Toltecima neka vrsta idealnog čoveka.

Razmišljam, da li je zaista potrebno / neophodno da čovek poludi, da dotakne dno, da bi eventualno možda sagledao stvari iz neke jasnije perspektive?

…

„neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaista užasne živote
oni vode.“

Bukowski

…

Setih se i ovog od Bernharda:

„Kad ne bismo imali tu svoju veštinu preterivanja, rekao sam Gambetiju, bili bismo osuđeni na neki užasno dosadan život, na neku egzistenciju koja ne bi više bila vredna egzistiranja. A ja sam svoju veštinu preterivanja razvio do neslućenih razmera, rekao sam Gambetiju. Da bismo nešto učinili shvatljivim, moramo preterivati, rekao sam mu, samo preterivanje čini nešto očiglednim, ne smeta nam čak ni opasnost da će nas u zrelijim godinama proglasiti za ludu. Nema ničeg boljeg nego da te u zrelijim godinama proglase za ludu. Najveća sreća za koju znam, rekao sam Gambetiju, jeste sreća stare lude koja može sasvim nezavisno da svoju ludost isteruje do krajnjih granica. Ako za to imamo mogućnosti, trebalo bi da nas najkasnije u četrdesetoj proglase za staru ludu, i da pokušamo da tu svoju ludost isteramo do kraja. Ludost je ono što nas čini srećnim, rekao sam Gambetiju.“

„Brisanje“, Tomas Bernhard