Pitanje, a ne teza, je….
Da li je sadomazohizam sastavni i prateci deo frustracionog bica, tj licnosti koja ima frustracionu prirodu, koja obicno nastaje iz nekog osecaja nemoci, bilo fizicke ili psihicke ili mentalne, ili hendikepa.

Po logici bi sadizam i mazohizam bili deo komunikacije takvih osoba…
Jer iz nemoci spoznaju nesto sto im izgleda kao premoc i nadmoc ostalih prema njima i to se vrlo cesto pogresno tumaci kao zadovoljstvo tih nekih drugih u odnosu na njih i preko njih, a to su otvorena vrata za tumacenje da su drugi sadisti.
Tako i osoba postaje sadist u komunikaciji , tj kad se omoguci prilika, prikazace isti oblik ponasanja cisto da bi iskompenzovala tumacenje koje ima da drugi rade prema njoj…

Sa druge strane, kod uspostavljanja emotivnih odnosa, primetio sam da mnogi koriste upravo ta vrata.
Znaci postave se da zadovolje sadizam frustracione osobe i ona tako umlaci svoje kriterijume i spusti zid koji je zbog straha stalno prisutan kod frustracione osobe , mislim strah, a i zid je cesto prisutan…

E sad, po logici stvari , opet, kad se osoba intimizira ona tezi ujednacavanju partnera sa sobom jer joj je tako lakse da shvati i zaokruzi misljenje o drugima, pa i partneru…
To bi znacilo da ce donekle ocekivati sadizam kod partnera, a to znaci da sebe itekako priprema za umereni mazohizam.
A cesto se mazohizam javi i pre kao resenje problema nametanja mocnijih , pa se osoba razresi tako sto prihvati takve tokove kao uvod u zadovoljenje, pa tako imamo tok koji vodi ka mazohizmu…

Ostaje pitanje da li je samo verovatno razvijanje sado mazohizma kod frustracionih osoba ili je neminovnost…