Situacija – U prostoriji je 5 do 10 muškaraca koji se manje ili više poznaju, možda prijatelji, rođaci, komšije – U sobi je i 1 žena koju svi jako dobro poznaju, i ona njih – Ona je pristojnog izgleda, druželjubiva, otvorena, nebitan je njen status, mogućih godina od 18 do 55, ni sa kim od prisutnih nije u svađi ili u partnerskom odnosu, nesklona flertu i prenemaganju, niti nametanju – Prisilna situacija ih tera da taj manje više skučeni prostor dele 3 – 6 meseci- Imaju dovoljno hrane i pića, svetlosti i vode, ali ništa više, i sve manje nerava jer je neizvesno kada će izaći – Pojedinci (?) počinju da je gledaju ne kao sapatnika, već kao objekat i cilj svoje žudnje –

– Koja je verovatnoća da žena iz svega neće izaći fizički i emotivno povređena jer ne želi ono što oni žele?
– Da li je pojedinac slabijih namera i obuzdanijeg morala od čopora koji se oseća jačim i sigurnijim u prisvajanju onog ko ga izričito odbija?
– Može li i treba li žena da veruje, u okolnostima koja ne nudi izvesnost izbavljenja, da svi ti ljudi koje dobro poznaje i oni nju mogu biti njeni zaštitnici a ne krvoloci?
– Da li bi muškarac u obrnutoj situaciji bio sasvim spokojan (i još mu se smešio brk što ga je takva privilegija i mogućnost spopala)?
– Da li bi ti konkretno, koji odgovaraš na ovo pitanje (a molim samo ozbiljne komentatore da to učine), mogao mirno da posmatraš kako se neko ostrvljuje i namerava da oskrnavi to žensko biće, ili bi probao da druge urazumiš? Iako možda u dubini svog tela osećaš žmarce da učiniš isto jer si ipak sačinjen od hormona koji rade svoj posao?
– Koliko bi situacija bila drugačija, tj. odluka drugačija, da je u pitanju neka potpuno nepoznata ženska osoba, koja takođe to izričito ne namerava da popusti? Da li to znači da kočnice zavise od „objekta“? I da li one kod prosečnog muškarca bivaju aktivirane u zavisnosti od slike ili isključivo razuma?