Ne tako mali broj ljudi pretrpeo je neki oblik zlostavljanja u detinjstvu. Zlostavljanje može da se javi kao fizičko nasilje, seksualno zlostavljanje, emotivni napadi ili zanemarivanje.

Bez obzira na oblik, ma koji vid traumatičnog iskustva ne nestane u potpunosti u kasnijem periodu života. Ovakva iskustva prate osobe kao duhovi, proganjajući njihov svakodnevni život. Prema tome, važno je da osobe koje su imale takvu prošlost i oni koji ih okružuju shvate problem i nauče kako da se nose sa tim.

Prva reakcija ljudi kada čuju za nečiju traumatsku prošlost (ili kada razmišljaju o sopstvenoj) jeste da kažu kako to treba samo da se ostavi u prošlosti, tamo gde i pripada, drugim rečima, da treba „zaboraviti na to“. Ipak, ljudi ne shvataju da je to kao da se nekom ko je slomio nogu kaže da zaboravi na bol.

Tačno je da su se ti nemili događaji dogodili odavno, ali je bol i dalje prisutan. Prema tome, psiha kod takvih osoba nije izlečena ili nije izlečena kako treba. Tako je i sa slomljenom nogom, osim što je bitna razlika u tome što ne možemo fizički videti oštećenu psihu.

Kada deca odrastu, ona razvijaju razne modele razmišljanja o sebi i svetu oko sebe i koriste ih tokom svog života. Iako se to menja kroz životno iskustvo, velike promene su kod nekada istraumiranih pojedinaca manje verovatne. Takve promene su češće rezultat značajnijih životnih događaja, kao što su izlečenje bolesti, dugoročne veze ili psihoterapija.

Kako prepoznati i izlečiti traume iz detinjstva?