Da li ste nekada osećali nešto što je teško opisati rečima, a ipak je možda najprikladniji naziv PRAZNINA? Imali ste osećaj kao da vam nešto fali, kao da nedostaje neki važan deo negde duboko u vama. I taj osećaj je zaista užasan. Nije vam bilo lako da popunite tu prazninu. Uglavnom ste je osećali onda kada ste sami, suočeni sa svojim mislima. Uvek ste se trudili da bežite od sebe i ispunite svoj dan aktivnostima.

Neki tu prazninu osećaju stalno i nikako ne mogu da je pobede. Odakle ona potiče? Šta je to što nam toliko fali u životu kada nikako ne možemo da budemo srećni i ispunjeni? Da li se rađamo sa prazninom?

Delimično može da bude i nasledno, ako smo živeli u porodici koja nas nije dovoljno volela. Možda nam fali upravo ta ljubav prema sebi. Kad ne volimo sebe, ne volimo ni život. Ono što fali u nama, ne možemo nadomestiti van nas. Ako nismo srećni sami sa sobom, ne možemo biti srećni ma šta da nam se u životu desi. Sreća je U NAMA. A da bismo bili zadovoljni životom moramo da budemo zadovoljni sobom. Treba da poradimo na sebi i dignemo samopouzdanje. To je prvi korak ka izlečenju praznine. Zapišimo sve vrline i uspehe, i čitajmo ih svaki dan. Vremenom ćemo shvatiti koliko smo u stvari divni. Prihvatićemo sebe. Zavolećemo sebe i svoj život. Neće nam toliko biti potrebni spoljašnji podsticaji da bismo bili zadovoljni.

Drugi korak ka izlečenju je da radimo stvari koje nas usrećuju da se naša duša ne bi dosađivala. Okružimo se ljudima koji nam prijaju. Posvetimo se omiljenom hobiju. Jedimo omiljenu hranu. Radimo posao koji nas ispunjava. Živimo život u skladu sa onim što mi jesmo. Ne dozvolimo da nam drugi govore kako treba da živimo. Naš život je samo naša stvar. Kada to budemo sve naučili, onda ćemo biti istinski srećni i praznina će KONAČNO nestati.